Ove nedelje preporučujemo da se podsetite svoje
školske lektire iz osnovne škole, koju je napisao Branko Ćopić 1959. godine. „Orlovi
rano lete“ je roman za decu koji govori o detinjstvu i prisilnom brzom
odrastanju, zbog Drugog svetskog rata koji ih je zadesio, ali i hrabrosti koju
su iskazali u takvoj situaciji.
Kao što je Andrićevo stvaralaštvo obeležila
ćuprija, tako je i Brankov život obeležio most. Most „Bratstvo jedinstvo“ ispod
kojeg je Ćopić prespavao prve noći nakon dolaska u Beograd i na kojem će i
okončati život, skokom sa njega.
Ipak, ovaj roman je pun vrcavih, šaljivih
rečenica i prilagođen, ne samo deci, već i odraslima koji vole Ćopićev šeretski
način izražavanja i pun je avantura jedne družine koju je predvodio harambaša
Jovanča.
Po ovom romanu je snimljen i istoimeni film 1966.
godine.
Ovo je film
o vernosti najboljeg čovekovog priajtelja koji laje i hoda na četiri noge. Da,
o psu. I to ne bilo kojem psu, već o vrsti akita ino, odnosno, akita, koja se
smatra najstarijom vrstom pasa koja potiče direktno od vukova. Akita rasa je
dobila ime po istoimenoj pokrajini na japanskom ostrvu Honšu.
PAS SA CARSKOG DVORA
Ovu vrstu pasa japanski samuraji su koristili u
borbi sa medvedima i ostalim živtoinjama. Posle promene carske vlasti, samuraji
na dvoru zauzimaju važno mesto, pa i njihovi ljubimci akita rase postaju
privilegovani i mogu se uzgajati samo ljudi plemićkog roda.
Nevolje po ovu vrstu, ali i sve ostale pse dolaze
sa Drugim svetskim ratom, jer u Japanu, zbog nestašice hrane biva zabranjeno
gajenje pasa. Psi su korišćeni za ishranu ljudi, a njihovo krzno je
upotrebljavano za pravljenje odeće za vojsku. Mnogi psi ove vrste su mešani sa
nemačkim ovčarom, (koji je bio u to vreme privilegovan, jer je bio vojni pas),
ali i drugim vrstama pasa koji su dolazili sa različitim vojskama. Tako je
nastala i američki hačiko pas. Nakon rata, ostalo je samo 20 čistokrvnih akita
u Japanu.
VERAN KAO HAČIKO
Hačiko na železničkoj stanici čeka svog vlasnika
Film koji je preporuka za ovu nedelju „Hači,
priča o psu“ zapravo predstavlja samo varijaciju na istiniti događaj o profesoru
Tokijskog univerziteta Hidesaburou Uenou i njegovog psa Hačika. U ovoj verziji
filma, radnja se odvija u Americi, Hačika oslovljavaju sa Hači, a profesor nije Japanac
itd.
Istinita priča, na kojoj je zasnovan i ovaj film
govori o psu koji svakodnevno dočekuje svog gazdu na Tokijskoj železničkoj stanici
Šibuja, koji se vraća sa posla. Nažalost, profesor jednoga dana, 1925. Godine,
nakon doživljenog infarkta na radnom mestu umire, a pas Hačiko ostaje skoro
punih 10 godina čekajući da se vrati.
Vernog psa su svakodnevno hranili prolaznici i
lokalni prodavci sve do njegove smrti 1935. godine. Nakon čega su mu odali
počast i podigli spomenik na groblju, pored spomenika njegovog vlasnika,
profesora Uena.
Spomenik Hačiku na stanici Šibuja
Na
železničkoj stanici Šibuja u Tokiju Hačiju je još davnih dana podignut bronzani
spomenik. Spomenik je uništen u vreme Drugog svetskog rata i obnovljen 1948.
godine. U 2015. godini Univerzitet Tokija u čast Hačika i njegovog najboljeg prijatelja postavio je i drugi spomenik koji prikazuje njihov konačan susret.
Spomenik Hačiku i njegovom vlasniku, postavljen 2015. godine
O FILMU
Ričard Gir u filmu "Hačiko, priča o psu"
Kao što je već rečeno, ova američka verzija filma
predstavlja stvari drugačije, iz svog ugla, ali je poenta ostala ista, kao i
rasa psa. Za snimanje filma korišćeno je mnogo štenadi, a tri odrasle akite:
Forest, Lajla i Čiko igrali su ulogu odraslog Hačija. Za njihovu obuku bio je
zadužen čuveni holivudski trener životinja Bun Nar.
Ako bismo ocenjivali Lazu Kostića kao moralnu ličnost, svakako da on ne bi dostigao visoko
mesto na toj lestvici. Čovek koji je menjao poslove i bežao od svojih „poslodavaca“
i dobrotvora, pa čak i iskorišćavao njihovu dobrotu i dobročinstvo prema njemu. To se možda može najbolje
ogledati u primeru Lazara Dunđerskog, bogatog veleposednika koji ga je primao
na svoje imanje kao svog gosta kada pesnik nije imao novca za život. On mu je
to vratio tako što je pokušao da zavede Lazarevu kćerku, poznatu Jelenu Lenku
Dunđerski koja je tada imala samo 21 godinu, a on 50. Ono što još više smeta,
jeste činjenica da mu je ona bila kumica.
Laza je čitav život bežao od sebe, najviše. Bavio se politikom u
Novom Sadu, bio član Miletićeve stranke, kasnije odlazi u Beograd, a potom u
poslanstvo u Petrograd, ali samo na kratko, jer biva optužen za proneveru
novca. Onda beži na nekoliko godina u Crnu Goru i tamo dobija zaštitu Knjaza
Nikole. Tamo je proveo sedam godina, a
onda i odatle beži. Biva u manastiru Krušedolu, a onda se ženi Julijanom
Palanački, devojkom koja ga je čitav život čekala i volela. Ni zatvor mu nije
bio stran.
Kostić je bio i poznat kao veoma rasipan čovek. Već u ranoj
mladosti rasprodao je čak 100 jutara zemlje koju je dobio u nasledstvo i to
ispod cene. Posle toga se stalno mučio da „sastavi kraj s krajem“ i uprkos
svojoj inteligenciji i školi koju je završio, potucao, kako smo već naveli, po
raznim mestima i radeći razne poslove.
Laza Kostić na crnogorskom dvoru, kao glumac u "Balkanskoj carici", Knjaza Nikole
Koliko je moral Lazi bio slabija strana, pokazuje i događaj u vezi
jubileja Jovana Jovanovića Zmaja, inače, do tada njegovog dobrog prijatelja. Naime,
prilikom proslave jubileja koju je Matica srpska obeležavala u čast Zmaju, Laza
Kostić je bio određen da održi prigodan govor. Ipak, govor je bio sve, samo ne
prikladan. Laza je došao nespreman na prijem i ono što je rekao, bilo je ne u
slavu Zmajevog dugogodišnjeg rada, već naprotiv. On je na tom mestu i na takvoj
manifestaciji govorio, između ostalog i o manama Zmajevog pesništva.
Ipak, to mu nije bilo dovoljno, pa je posle nekoliko godina napisao
čitavu knjigu od preko 400 strana, „Knjigu o Zmaju“ gde govori zašto je onako
pričao i oštrim i zajedljivim tonom analizira Jovanovićev rad i karijeru. Čak i
njegovu knjigu pesama posvećenu pokojnoj ženi, menja u „Bulići uveoci“.
Autor ove knjige o Lazi donosi samo jedan isečak Lazine knjige o
Zmaju, što nije dovoljno da bi se prosudilo o celoj situaciji.
Koliko je Laza bio labilna ličnost, može se suditi i po njegovom
čuvenom „Tajnom dnevniku“. Da li je Kostić taj dnevnik snova o umrloj Lenki
Dunđerski pisao da bi postao poznat po toj (blago rečeno) iščašenoj ljubavi
(što mu se i ostvarilo) ili je razlog bio neki drugi. Uglavnom, malo ko bi se
odlučio na pisanje takve vrste dnevnika, em, pored supruge koja mu je na
samrti, em zbog toga što zna da je poznata ličnost i da će neko, svakako posle
njegove smrti istraživati njegov život i rad i publikovati ono što je pisao. Izgleda
da je Laza to i želeo. A i uspelo mu je. Ovih dana takva „ljubav“ je dobila čak
i film.
U ovoj knjizi možete pročitati i taj dnevnik koji je prepun
lascivnih rečenica. I možemo samo zamisliti šta je njegov najbolji prijatelj,
koji je bio zadužen za njegovu zaostavštinu, sve spalio i bacio, ako je zadržao
ovako nešto.
Pominjali smo sve ovo o Lazi Kostiću, jer ova knjiga predstavlja
čitavu piščevu biografiju. Takođe, u ovoj knjizi možete pročitati i neke
odabrane Lazine pesme.
Mi smo ovde odabrali, ne Lazinu labudovu pesmu „Santa Maria dela
Salute“, već jednu iz ranijeg njegovog stvaralaštva „Među javom i međ snom“:
Među javom i međ snom
Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
sta ti misliš s pletivom?
k'o pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Knjiga se može kupiti ovde, a mogla se naći i kao feljton na sajtu "Večernjih novosti".
Vaše utiske o knjizi i životu Laze Kostića možete ostaviti u komentarima.
Film
"Žena u zlatu" govori o ovoj gore postavljenoj slici koja sada nosi
zvaničan naziv "Portret Adele Bloh-Bauer I" koju je slikao Gustav
Klimt od 1904 do 1907 godine. Inače, Klimt je jedan od osnivača Bečke
secesije. Pokret je napustio 1908. godine. Nakon što je žestoko kritikovan zbog
"izopačenog" oslikavanja plafona Bečkog univerziteta, Gustav Klimt
počinje da slika portrete bogatih dama.
Jedna od
njih je i Adela Bloh-Bauer, jedina koju je umetnik naslikao dva puta, a
pretpostavlja se da se njen lik nalazi na još nekoliko njegovih slika, pa čak i
na čuvenom "Poljupcu".
Adela
Bloh-Bauer je bila udata za bogatog jevrejskog industrijalca Ferdinanda Bloha.
Ipak, sve
nizbrdo za tu bogatu jevrejsku porodicu kreće sa dolaskom nacista na vlast
anšlusom Austrije Nemačkoj, kada sva umetnička dela bivaju zaplenjena.
Portret Adele
Bloh-Bauer, nakon Drugog svetskog rata biva prebačen u bečki muzej
"Belvedere" sve do 2006. godine kada njena naslednica iz Amerike
Marija Altman ne počne suđenje oko vlasništva nad čuvenom slikom. Nakon
nekoliko godina suđenja, ona dobija sliku i prodaje je jednom privatnom muzeju
u Americi za rekordnih 135 miliona dolara. U toj "borbi" za
"Ženu u zlatnom", pomaže joj advokat Rendi Šenberg, inače potomak
slavnog austrijskog kompozitora Arnolda Šenberga.
Umesto videa
filma, preporučujem jednu Šenbergovu kompoziciju.
RIČARD BAH – IZVAN SEBE (OTKRIĆE SAUNDERS
VIKSENA)
Naslovna strana knjige
Onima koji su pročitali knjigu „Galeb Džonatan
Livingston“, a koju sam prošle godine preporučivao na „Dibovanju“, ime Ričarda
Baha ne bi trebalo da bude strano.
Ričard Bah (kako on govori, potomak slavnog
kompozitora Johana Sebastijana Baha) ceo život je leteo. I u maštu, tj. neke
druge svetove i krilima, odnosno avionima. Bio je pilot od rane mladosti, a
kasnije je priključen borbenoj jedinici 141 američke vojske. Pored toga, a nama
osnovno, i pisac je. Taj spoj podseća samo na jednu osobu, svima poznatu.
Antoana de Sent Egzeperija. Za razliku od Baha koji se dvaputa rušio avionima i
preživeo, Egzeperi nije bio te sreće.
Pajper Kab J-3C
U knjizi „Izvan sebe“, sa podnaslovom „Otkriće
Saunders Viksena“, Bah kombinuje svoj život i snove. Razmišljajući o
poboljšanjima na svom avionu Pajper Kab (proizvodila ga je fabrika aviona
„Pajper ejkraft“, jednomotorni visokrilac sa dva sedišta. Proizvodio se davne
1938. godine) Bah u mislima odlazi u neki paralelni svet u kojem upoznaje
avioinžinjere i jednu lepu ženu.
„Sve ima
svoj razlog. I najsitniji detalji nam ukazuju na nešto.“
Dok ove nedelje budete čitali tu knjigu i
pokušali da se vinete u neke paralelne, maštovite predele, možete to činiti uz
kompozicije Johana Baha. Prepustite se muzici i mašti.
„Ponekad je jedini način da pobedimo, ako se
prepustimo.“
Knjiga se može kupiti ovde ili je, kao što sam ja
učinio, potražite na Sajmu knjiga u Domu sindikata, koji traje do 19.1. Koštala
je samo 150 rsd-a.
DODATNA KNЈIGA ZA OVU NEDELЈU
MILOVAN ILIĆ MINIMAKS „KNЈIGA“
Ovu knjigu sam takođe pronašao na Sajmu knjiga u
Domu sindikata, za samo 100 dinara. Minimaks kao voditelj i zabavljač je
svakako mnogima poznat, ali manje je poznato da je on bio i odličan
aforističar.
(Gde ovu knjigu možete kupiti, ne znam. Verovatno
se može pozajmiti u biblioteci.)
Minimaks u ovoj knjizi „Knjiga“ na duhovit i
satiričan način prikazuje vreme u kojem je živeo, ali i vreme u kojem mi
živimo. To samo dokazuje da je svoje aforizme pisao za večnost.
Knjigu će za nekoliko meseci biti detaljnije
predstavljena na sajtu časopisa za humor i satiru „Šipak“, a do tada samo
nekoliko Ilićevih aforizama:
„Znanje se prenosi s kolena na koleno. Zato mi
razmišljamo nogama, a ne glavom."
„Pravićemo ga od blata... Jer nam je samo to
ostavio.“
Ovo je film o umiranju (ne smrti), pa verovatno
zbog toga glavna junakinja na sahranama ljudi koji su je veoma pomogli i
značili u životu, ne plače. Skoro, pa se smeje. Ili barem pokušava. Ja bih ovo
svrstao u holivudsku školu, ma šta god to vama značilo. A jeste film iz
Holivuda. I za one koji pitaju, da, ima poznatih glumaca, jednog već vidite na
slici.
Ipak, vratimo se na opis filma. Dakle, on je o
umiranju, svakako, kao sastavnom delu života, ali samim tim i o življenju (bolja je ta reč, nego životu) i
prijateljstvu Gospodina Čerča, kuvara, samohrane majke i njene ćerke, a kasnije
nje i njene ćerke. Zbunjujuće? Namerno, jer ne želim da ovde opišem radnju
filma, to možete pogledati na bilo kojem drugom sajtu.
Mogao bih reći da je to i film o bolesti,
samohranim majkama, kuvanju i džezu...
I pre nego što počnete da gledate film, koji
svakako tužne stvari posmatra sa lepše strane, pustite npr. ovu numeru džeza Majlsa Dejvisa i
napravite (da, vi, koji još uvek ne umete da kuvate ili nemate običaj to da radite) sebi i voljenima (glavna junakinja Čarli za svoju majku kaže: „Moja
mama je bila moje sunce. Uživala sam u njenoj toplini... Ali, sada je to sunce
u vatri, izgleda da izgara sve u njenom videokrugu.“) krupicu. To je pravio i
Gospodin Čerč u ovom filmu.
Predlažem vam tri vrste krupice, a vi se odlučite
za jednu od njih:
1.Pšenična
krupica ili griz. Skuvajte ga, zasladite, a onda odozgo narendajte crne
čokolade.
2.Kukuruzna
krupica ili kačamak, slan sa sirom ili kako ga u Crnoj Gori prave sa krompirom
ili možda sladak, sa mlekom.
3.Ili
možda sutlijaš. Slatki kuvani pirinač. Narendajte karanfilić i pospite cimetom.
A kako se to sve sprema? Lako. Uputstvo vam piše skoro na svakom pakovanju. Prijatno!
Ovde ćete imati priliku da se podsetite 3 objave koje su po statistici bile najčitanije na "Dibovanju" i to sledećim redom: "Citat dana", "Aforizam dana" i "Misao dana". Uživajte!
NAJČITANIJI CITAT DANA BIO JE CITAT MAHATME GANDIJA O ISTINI.
Ovde ću pokušati da odaberem samo 5 naslova koji
su obeležila „Dibovanje“ prethodne godine. Od tolikog broja dobrih knjiga teško
je odvojiti samo 5, ali sam barem pokušao.
Ovo je po meni najbolje Selimovićevo delo i meni
jedan od najomiljenijih romana. Iako kao i u prethodnom popularnom romanu
„Derviš i smrt“, Selimović opisuje ljubav, život i strah od vlasti i smrti,
običnog čoveka, iz naroda, ono što se provlači kroz čitav roman i što ga je
svakako obeležilo jeste metafora tvrđave, zidine oko pojedinca kojima ga drugi
zaustavljaju i zatvaraju i one unutrašnje koje on sam sebi zida. Kao i sva
Selimovićeva dela, i ova obiluje mnoštvom lepo oblikovanih i mudrih rečenica,
otuda i ne čudi što je najviše citiran naš pisac na društvenim mrežama.
„Ljudi su
naša misao i slika o njima. Mi sanjamo život i svijet. A kako možemo sačuvati
svoje i tuđe snove? Drugi vide nas, mi vidimo druge, i sve se otkriva, kao u
šaljivoj igri s maskama, samo što ovo nije šaljivo. Jednom se probudimo, i
pogledamo se zaprepašteno: šta se to desilo sa našim snovima?“
Rekoše da Dikens nije bio ni približno dobar i
human u privatnom životu, kao u svojim delima, ali se mi nećemo baviti njime
već Oliverom Tvistom, mladim junakom istoimenog romana. Čarls Dikens u ovom
romanu, koji se smatra prvim engleskim romanom u kojem je glavni protagonist
dete, je na jasan, nedvosmislen način prikazao društvo i život najnižeg staleža
Engleske njegovog doba. On u ovom romanu opisuje težak rad dece, bolesti,
lopovluk, prevare, pljačke..., jednom rečju: borbu za goli život jednog malog
dečaka bez roditelja.
Ovaj roman možete kupiti na štandu "Večernjih novosti" po ceni od 100 dinara, na Sajmu knjiga u Domu sindikata.
Za Aleksandra Grina kažu da je ruski Edgar Alan
Po ili Džek London, što je meni, svakako manje važno. Ono što je bitno, jeste
da je Grin ovim svojim pričama koje je odabrala i objavila izdavačka kuća
„Večernjih novosti“ uspeo da me prijatno iznenadi svojom maštom. Kao što možete
uživati u gore navedenom delu Meše Selimovića i njegovim inteligentnim
rečenicama, tako možete biti očarani Grinovim maštarijama i njegovom
„ostvarivanju nemogućeg u mogućim okolnostima“.
Knjigu možete kupiti, ukoliko nije rasprodata na
Sajmu knjiga u Domu sindikata, na štandu „Večernjih novosti“ po ceni od samo
100 dinara.
Sigurno je malo onih sa naših prostora koji nisu
barem čuli (ako ga već nisu čitali) za
ovo Andrićevo delo ovenčano Nobelovom nagradom 1961. godine. Nažalost, Nobelova
nagrada je zadnjih godina izgubila svaki značaj, barem meni, baš kao i
Evrovizija ili razni poznati filmski festivali, jer vrednosti više nisu ono što
su nekada bile, već je sve postavljeno naopačke. Politika je u sve umešala
ruke, pa samim tim i sve iskvarila i ubacila u svoju propagandnu mašineriju. Možda
je tada najbolje setiti se poruke Marka Tvena: „Kad god se nađeš na strani
većine vreme je da zastaneš i razmisliš.“ Ipak, kao što rekoh, Nobelova nagrada
u ovom slučaju, za književnost je nekada imala pravu vrednost i bavila se samo
književnim delima. Ipak, nije Nobelova nagrada ono što delo „Na Drini ćuprija“
čini dobrim. Dobar je stil pisanja, način pripovedanja, tema: most. Ono što
svakako ostaje zauvek zariveno u mozgu iz te knjige jeste baš ta ćuprija i
kolac. Dok ste čitali scenu u kojoj čoveka nabijaju na kolac, šta vam je
prolazilo kroz glavu? Za neka dela je dovoljna samo jedna rečenica (poput one
Tolstojeve o srećnoj i nesrećnoj porodici u „Ani Karenjini“) ili jedan opis da
zauvek uđe u istoriju. To je učinio i ovaj Andrićev istorijski roman.
Knjigu "Na Drini ćuprija" je najisplativije kupiti na kioscima ili u knjižarama u zajedničkoj knjizi pod nazivom "Romani Ive Andrića" u kojoj ćete za 1000 dinara dobiti čak 4 romana.
Umberto Eko koji je preminuo prošle godine se
dugo spremao za ovaj svoj prvi roman (to se može čitati i u dodatku koji se
obično štampa u okviru romana). Rezultat toga je remek delo. srednji vek,
filozofija, detektivski roman, mistika, religija, misterija... sve to u jednom
romanu pitko spakovano.
***
Kao što možete videti, u linkovima sam Vam preporučio gde knjige možete naručiti ili kupiti, što ne znači da su tu cene najpovoljnije. Svakako, posetite biblioteke, knjižare, antikvarnice i obavezno Sajam knjiga u Domu sindikata, gde možete pazariti dosta naslova za relativno male pare. Sajam je otvoren do 19.1.2017. godine.
Uvek je teško odabrati nešto naj od najboljeg.
Prihvatio sam se tog teškog posla i pokušao da odaberem meni 5 naj (najboljih,
najlepših, najpametnijih...naj...) filmova među svim onim koje sam predlagao na
„Dibovanju“ prethodne godine. Filmovi (a bilo ih je 45) su, ukoliko ste već
pratili, znate, različitog žanra, od animiranih, preko predavanja i
dokumentaraca, do drama i istorijskih. Ono što im je zajedničko jeste da u
njima nema: pljuvanja, psovanja, seksa, krvi, nasilja, pucanja...
Verovatno se u nekom i „provukla“ poneka scena,
ali ne toliko gruba i eksplicitna, vulgarna, na koje ste navikli svakodnevno da
gledate na TV.
Na „Dibovanju“ ću i dalje preporučivati svake
subote po jedan film, koji sam prethodno odgledao i koji bi se popularnim TV
žargonom mogao svesti pod znak „za gledaoce svih uzrasta“. Iako i
najverovatnije ove filmove koje sam preporučivao i preporučujem mladi ne mogu
razumeti, mogu ih slobodno gledati zajedno sa porodicom. A to mi je zapravo i
cilj. Da ponudim alternativu onima koji ne žele da u svakom filmu gledaju sve i
svašta, samo ne umetnost i maštu. A za mene je film upravo to. Naučiti nešto
novo, nasmejati se, zamisliti... Za mene je dobar reditelj koji ume da mašta,
koji „na svakom koraku“ ostavlja zagonetke i pouke.
Ja iz filma o mafijašima i
tzv. kumovima i bosovima ne mogu naučiti ništa, osim da kroz tri dela filma oni
maltretiraju, ubijaju, muče ljude... Gledaocu (koji ne veruje) treba uliti veru
u dobro, ljubav... Taj mračan, krvoločni, nasilni svet kojim nas mnogi
„najgledaniji“ i „najbolji“ filmovi na televiziji i u bioskopu zatrpavaju,
gledaocu ne donosi ništa dobro, osim straha. A to je verovatno i cilj, jer film
je kao što je poznato odličan način propagande.
Zbog toga filmovi na „Dibovanju“ nude nešto
drugačije, maštovitije i umetničkije.
Uživajte i slobodno u komentarima preporučite
neku vrstu gore navedenog filma ljudima koji prate „Dibovanje“.
Naravno, filmovi koji su predlagani nisu iz 2016,
jer se verovatno u jednoj godini ne snimi toliki broj (45) filmova tog žanra
koji ja pratim i gledam. Moja lista NAJ 5 je napravljena nasumično, odnosno,
nije 5 „najlošiji“, a 1 „najbolji“. Lista je napravljena hronološki, onako kako
je objavljivano na sajtu.
1.UTORCI S MORIJEM (1999.)
Film rađen po istoimenom romanu Miča Elboma (ili
kako je knjižara „Delfi“ u svom izdanju prevodi „Utorak s Morijem“).
Iako sam više ljubitelj knjige i mnogo puta uveren da je pisano štivo mnogo
bolje nego film, ovoga puta sam bio demantovan. Film je nadmašio knjigu koja u
svojih 150 strana nije mogla da objasni i opiše detaljno sve ono što se moglo
videti u filmu.
Nemam praksu i ne dajem značaj „poznatim“ imenima
koji su učestvovali u snimanju nekog filma, bilo kao producenti, glumci,
scenaristi..., jer mi je najvažniji sam film, gluma, scenario, poruke i pouke,
a ne imena i nagrade. Za takve detalje posetite npr. zvanični sajt koji se time
bavi.
Šta biste radili da ste stari profesor fakulteta
i da saznate da ste bolesni i da ćete uskoro umreti? Žaliti i patiti za prošlim
životom ili se kao profesor Mori odlučiti da svoje savete i svoje bogato
iskustvo podelite sa drugima. Ili, šta biste radili da ste uspešni mladi
sportski novinar, voditelj šoua na televiziji, čiji lični život nije ispunjen?
Da li biste prihvatili da svakoga utorka putujete nekoliko stotina kilometara
do svog starog profesora sa fakulteta koji vam je uvek izlazio u susret i bio
podrška, da čujete šta ima da vam u svojim poslednjim mesecima života kaže?
Mič Elbom, pisac knjige "Utorak s Morijem" i njegov profesor koji ga je inspirisao da napiše knjigu, a kasnije i scenario za film
A ne morate da radite ništa, jer verovatno niste
ni u jednoj od te dve situacije. Ono što možete jeste da odgledate film i
razmislite o svemu.
Novosađani Željko Marković i Milan Belegišanin su
snimili dokumenatarni film o Bošku Dugačkom, „običnom“ čoveku iz naroda i priču
o jednoj lasti, ljubavi...
Dva prijatelja kreću u potragu za nestalim drugom
prolazeći kroz niz dogodovština kako u „realnom“ vremenu, tako i kroz
retrospektivu zajedničkog studentskog života. Iako je film zvanično svrstan u
žanr komedije, u njemu ima dosta stvari koje teraju na razmišljanje, ali i
poneku suzu (za one koji plaču uz filmove).
Naziv filma svakako je šaljivog karaktera, a i
sami ćete se uveriti (ako ga već niste gledali) kada pogledate. Videćete da su
ta „tri idiota“ u stvari mnogo pametniji. Možda to „idiota“ možemo zameniti sa
rečju „sprdača“. Tri čoveka koji na život i probleme gledaju s vedrije strane i
koji ih zahvaljujući tome i svojoj inteligenciji uspešno rešavaju.
Dakle, ovo nije bolivudska monodrama na koje ste
možda navikli, u pitanju je priča o obrazovanju, studentima, prijateljima i
njihovim problemima... sve to na jedan
fin, duhovit i čist način.
Koliko puta ste se poželeli da se menjate sa nekim, da svoj
život menjate sa tuđim, koji je po vašem mišljenju mnogo bolji i uspešniji od
vašeg? Den Dilman je jedan od takvih momaka koji ima sve, od očevog novca,
devojaka, lepote, uspeha u školi i najviše domete u gimnastici. Ali, jedne noći
sreće čoveka koji sebe naziva Sokratom, koji mu postavlja jedno tako jednostavno
pitanje, na koje je teško dati odgovor, a ono glasi:
"Da li si srećan?"
Svi mi ponekad, a možda i svakodnevno želimo da
imamo nekog svog Sokrata, čoveka koji bi nas usmeravao na pravi put svojim
iskustvom i savetima za jednostavniji život. Do tada ostaje nam knjiga i film.
Kao što sam već napisao na početku, filmovi nisu
raspoređeni od najboljeg pa niže, već hronološki kako su postavljani na sajtu.
Kada bih ih tako ređao, ovaj korejski film sigurno ne bi bio na poslednjem
mestu. Iako u njemu ima dosta duhovitih situacija, veoma je tužan film. Šta biste
radili kada bi osoba koju volite zaboravila sve?
˝Zašto plačeš? Rekao sam ti da ću se sećati svega
i za tebe. Znaš šta? Ako zaboraviš sve, ja ću se samo pojaviti niotkuda. Kao
što je i bilo. Nabacivaću ti se i nećeš moći da me odbiješ. Počinjaćemo svakog
dana ispočetka. Kao neprestano upoznavanje. Ja sam tvoje pamćenje. Ja sam tvoje
srce.˝
Film „Kad je Niče plakao“, a koji je rađen po istoimenom
romanu Irvina Jalova je po statistici „Dibovanja“ Vama bio najzanimljiviji, pa
se otuda našao na ovoj listi NAJ 5 + 1.
Film je baziran na izmišljotinama (da ne koristim
reč fikcija) i istorijskim podacima i ličnostima. Bečki lekar Jozef Brojer
(nastavnik Frojda) pokušava da izleči duševne patnje filozofa Fridriha Ničea.