Jedan neobičan dan, jedno veliko poglavlje
Ponekad se najvažnije pobede ne slave glasno. Prođu tiho, bez fanfara, ali s osećajem koji ostaje dugo. Ove godine, završio sam nešto veliko. Nešto što je zahtevalo posvećenost, disciplinu i odricanja. I ne, ne pišem ovo da bih primao čestitke. Pišem da bih podsetio sebe – i možda još nekog ko ovo čita – da se stvari menjaju onda kada mi odlučimo da ne odustanemo.
Svaki dan je nova prilika da se pomerimo za jedno mesto unapred. Da budemo bolja verzija sebe. Ne zbog drugih – nego zbog tog unutrašnjeg glasa koji zna koliko vredimo kad se potrudimo.
Ostaje još vremena do kraja godine. Nećemo sve završiti. Ali možemo ono najvažnije – da nastavimo.
Нема коментара:
Постави коментар