KNJIGA NEDELJE: EDGAR ALAN PO - GAVRAN I DRUGE PESME
Teško je biti objektivan kada se piše o nečijem delu. Teško je odvojiti čoveka od pisca, jer pisac je deo tog čoveka. Teško je, nažalost za dosta pisaca reći da su bili i dobri ljudi. Edgar Alan Po, to svakako nije bio.
Možda bi i trebalo odstraniti, prećutati mane, zapravo nastranosti pisaca i usredsrediti se na njihov rad, delo i značaj u literarnom svetu, ipak, kratka Poova biografija data je u ovoj knjizi, pa je i mi stoga komentarišemo.
Po je kao mali ostao siroče, ceo život je imao problema sa finansijama, sa "uklapljanjem" u društvo.
Po važi za majstora misterije i jeze.
Na kraju uvodnih reči o Pou, kao moralnom biću treba reći da se oženio svojom rođakom, koju je zavoleo dok je ona imala samo trinaest godina.
Kao što rekosmo na početku, osvrt na Poa kao čoveka, odnosno, osvrt na njegove loše strane i osobine bio je potreban, jer je i priređivač i prevodilac ove knjige Kolja Mićević to uradio u predgovoru.
Ono što je još važno pomenuti za ovu knjigu i njen predgovor, jeste to da je priređivač, iako je ovo već treće izdanje (1989.), na dva mesta pogrešio u zapisu godina i to, ni manje ni više, nego za ceo jedan vek!
Sada ćemo predstaviti nekoliko pesama iz knjige, a neke od njih ćemo objavljivati povremeno na blogu:
NAJSREĆNIJI DAN TAJ
Najsrećniji dan taj – i minute drage,
koje još pamti moje srce svelo,
uzvišena nada gordosti i snage,
sve je odletelo.
Rekoh li: i snage? da! tako bar mislim;
vaj! sad su sve to sećanja daleka!
To prividi behu u danima milim –
nek prolaze, neka.
Hej, gordosti, kakva veže nas još sila?
Nek se odsad druga čela guše
pod otrovom koji na mene si slila –
smiri se, moj duše!
Najsrećniji dan taj – i minute drage,
koje predosećam – i kojih se sećam,
i najdraži pogled gordosti i snage,
prošli su, osećam.
Al’ kad bi ta nada gordosti i snage
vratila se s bolom koji duša ova
spozna još onda – ne bih čase drage
doživeo snova!
Jer na njeno krilo stalno sve tmurnije
dok je lepršalo – pade
neka bit dovoljno jaka da ubije
dušu što je dobro znade.
JEZERO
U mladosti kob je htela kleta
da pohodim sred širokog sveta
jedno mesto meni od svih lepše –
tako ljupka usamljenost beše
tog jezera, sveg u crnom stenju,
i vrh kojeg čempresi se penju.
Ali kada pokrov noći crne,
kao sav svet, i njega ogrne,
i kad vetar mistični zašumi
naricaljku u čempresnoj šumi
tad – oh, tada, budih se s večera
pred užasom samotnog jezera.
Al’ taj užas ne bejaše strava
već nekakva naslada drhtava –
slutnja kakvu ni dragulja sila
ne bi meni nikad izmamila –
niti Ljubav, makar tvoja bila.
Smrt bi ispod otrovanog vala,
na dnu mu se grobnica skrivala
s pokojnikom što tu htede dati
svu utehu svojoj crnoj mašti,
i duh čiji pust i pun čemera
stvori Eden od tamnog jezera.
SAM
Od detinjstva ja ne bejah kao
drugi – ja gledati nisam znao
kao drugi – duša nije htela
strasti iz skupnog primati vrela.
Iz istog vrutka nisam jad
pio – u istom tonu mlad
budio nisam srca plam –
I sve što voleh – voleh sam.
Tad se – u detinjstvu – u zori,
burnog života moga stvori
u bezdanu dobra ili zla,
tajna što još me mami sva;
u bujici što se peni,
u crvenoj gorskoj steni,
u suncu što kupa svojom
jesenjom me zlatnom bojom.
U munji što nebo prene,
i proleti pokraj mene;
u oluji, groma rici,
u oblaku što po slici
za me (nasred neba plavog)
liči na demona pravog.
Izabrane pesme, ipak prikazuju pesnika, poetu, sanjara, nema onog pijanice, nastranog kockara...
Smrt, grobnica... oslikani su na manje strašan i jeziv način, što mu je, svakako omogućilo da uđe u udžbenike.
O prevodiocu Kolji Mićeviću
(Banja Luka) je studije književnosti završio u Beogradu, živi i radi kao samostalni umetnik, između Pariza i Banje Luke. Objavio veći broj knjiga prevoda s francuskog i drugih evropskih jezika, od trubadura do savremenih pesnika. Na francuski je preveo Danteovu Božanstvenu komediju, Riznicu Bruneta Latinija, devet varijacija Gavrana Edgara A. Poa, kao i antologiju pesništva XIX stoleća Les saluts slaves, u kojoj su zastupljeni pesnici svih bivših jugoslovenskih republika. Pored osam pesničkih zbirki na srpskom i isto toliko na francuskom jeziku, 1991. je objavio prevod Mocartove poslednje godine Teodora de Vizeve i Žorža de Sen-Foa, kao i knjigu muzikoloških pesama Mocart susreće Skarlatija (najpre na francuskom a zatim u vlastitom prevodu na srpski). Objavio je i knjigu o kantatama Johana Sebastijana Baha Svete, laku noć, a pripremio je za štampu i veliku Lirsku istoriju evropske muzike – Đavolova kuća.
Нема коментара:
Постави коментар