ДИБ ГОСТУЈЕ У "КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ЧУКАРИЦЕ"

KNJIGA NEDELJE: DOSTOJEVSKI - NEČISTE SILE I DEO

DOSTOJEVSKI – NEČISTE SILE

Jedna moja prijateljica mi je svojevremeno rekla da kad god čita Dostojevskog, padne u depresiju. Neću se ovoga puta osvrtati na druge romane Dostojevskog, već samo na „Nečiste sile“ koji u izdanju u mojoj biblioteci ima dva dela.

Dostojevski je veoma dosadan, nemaštovit, može se reći knjiga sastavljena samo od dijaloga i monologa, često apsurdnih, kao i dosta čudnih i nejasnih radnji. Čini mi se, ma koliko to grubo zvučalo, da bi Dostojevski danas pisao za žutu štampu. U knjizi opisuje skandale, ogovaranja, ko je šta kome rekao, niske strasti, ko je šta obukao, kakvog je imovinskog stanja itd. Kada bismo danas uzeli neku vest iz žute štampe, umesto imena stavili inicijale i cenzurisali neke izraze dobili bismo hornike koje je pisao Dostojevski. Grubo zvuči, ali ja to tako vidim.

A vidim zato što se u toku čitanja Dostojevskog i žute štampe isto osećam, umorno i ponekad zgađeno. Govore da je Dostojevski veliki psiholog, da je znao da opiše dušu čoveka. Verovatno su u pravu, ali on u „Nečistim silama“ ne opisa nijednu dobru dušu, sve moralne i druge nakaze. Sve njegove knjige opisuju idiote.

U jednom članku o dobroti, autor tog članka reče da je Servantes svog dobrog čoveka nazvao Don Kihotom, a Dostojevski Idiotom.  A likovi Dostojevskog (barem u „Nečistim silama) nikako nisu dobri. Ono što bi se moglo opisati dobrim, zapravo predstavlja glupost, naivnost, slavoljubivost itd. Dobrog kod Dostojevskog nema. On je znao, kao i danas što oni koji se bave takvim temama, šta publika voli. A on je pisao za publiku. Poznato je da je uvek sastavljao kraj s krajem i da je mnoge romane objavljivao u novinama u nastavcima (Ovaj roman je objavljivan u časopisu „Ruski vesnik“ 1871. I 1872.). To se može videti i na krajevima poglavlja, gde se direktno obraća čitaocu (to me baš iritira) i najvaljuje mu neki skandal koji će se uskoro desiti. To me danas podseća na rijaliti programe gde najavljuju šta bi trebalo da pogledamo obavezno.

Napadati Dostojevskog uopšte nije pametno. Dostojevskog svi vole, jer tako u očima drugih izgledaju pametniji. Najmanje ga vole oni koji su ga čitali (a pročitao sam sve njegove romane osim „Kockara“ i „Braće Karamazova“, koji su na čekanju, na polici). Ja ni ne pokušavam da „napadnem“ pisanje i knjige Dostojevskog, čak se ne trudim ni da ponudim argumente kojim bih potkrepio ove svoje rečenice. Nemam nameru da nekome usađujem svoje mišljenje. Ipak, mišljenja sam da je Dostojevski bio depresivac, pesimista i pisac koji je pisao o najnižim ljudskim osećanjima (ubistva, mržnja, zavist, slavoljublje, gordost, ludost, piromanija, pa čak i pedofilija; kod njega je i ljubav čak nastrana i apsurdna).

Neko će reći da takve teme moraju biti, jer su ljudi takvi ili zbog toga što je odabrao baš taj pristup kako bi opisao psihologiju čoveka. I možda će biti u pravu. Ali, koliko god bili i oni i Dostojevski u pravu, ja nikada neću prihvatiti književnost kao ogledalo stvarnosti. Za mene je književnost mašta (setih se sada jedne rečenice iz uputstava za dobar život koji je napisao Tolstoj, u kojoj on savetuje čoveka da izbegava da mašta (!). Zbog toga njegov „Rat i mir“ od četiri knjige, u dve knjige opisuje ručkove i balove) i sve ono što je lepo. Za mene je književnost i umetnost uopšte lepota. Ne kaže li negde i sam Dostojevski da će lepota spasiti svet. Ipak, kod njega je malo lepote. I one žene koje opisuje predstavljaju neke iskarikirane likove. Svakom svom liku ističe negativne osobine. Ja jednostavno u tome, ni u životu, ni u umetnosti, ne mogu uživati i interesovati se za to.

Dakle, meni se ne sviđa takav način pisanja i tema, pa samim tim ni Dostojevski, ma koliki on bio genije. Dakle, ne Dostojevski zbog Dostojevskog, već zbog mog ukusa. Meni se takvi dugački i dosadni opisi nisu sviđali ni kod Tolstoja, pa me to nije sprečilo da pročitam njegova izabrana dela u trinaest knjiga.

U ovoj knjizi Dostojevski govori o politici, zaveri, nihilistima, revolucionarima itd., ali o tome sledeće nedelje kada ćemo predstaviti drugi deo knjige.

U svakom slučaju, čitajte, pa ćemo diskutovati.

DIB

FILM NEDELJE: ČETVRTA FAZA (DOKUMENTARAC)

O ovome filmu ne treba mnogo pričati, jer on sam govori za sebe. Za one kojima sneg nije dosadio i one koji vole zimske ekstremne sportove, poput vožnje bordinga na snegu, ovaj dokumenatarac će svakako prijati. Prijaće, svakako i onima koji vole avanturu i putovanja, prirodu. Hd snimci Pacifika, od Japana, preko Rusije do Aljaske, sve to praćeno pričom mladih bordera.

Zvanični video filma:

FILM SE MOŽE POGLEDATI NA LINKU!

KNJIGA NEDELJE: BRANKO ĆOPIĆ - ORLOVI RANO LETE

Naslovna strana knjige

KNJIGA NEDELJE: BRANKO ĆOPIĆ – ORLOVI RANO LETE

Ove nedelje preporučujemo da se podsetite svoje školske lektire iz osnovne škole, koju je napisao Branko Ćopić 1959. godine. „Orlovi rano lete“ je roman za decu koji govori o detinjstvu i prisilnom brzom odrastanju, zbog Drugog svetskog rata koji ih je zadesio, ali i hrabrosti koju su iskazali u takvoj situaciji.

Kao što je Andrićevo stvaralaštvo obeležila ćuprija, tako je i Brankov život obeležio most. Most „Bratstvo jedinstvo“ ispod kojeg je Ćopić prespavao prve noći nakon dolaska u Beograd i na kojem će i okončati život, skokom sa njega.

Ipak, ovaj roman je pun vrcavih, šaljivih rečenica i prilagođen, ne samo deci, već i odraslima koji vole Ćopićev šeretski način izražavanja i pun je avantura jedne družine koju je predvodio harambaša Jovanča.

Po ovom romanu je snimljen i istoimeni film 1966. godine.

Odlomak iz filma:

FILM NEDELJE: HAČIKO, PRIČA O PSU

FILM NEDELJE: HAČIKO, PRIČA O PSU

Ovo je film o vernosti najboljeg čovekovog priajtelja koji laje i hoda na četiri noge. Da, o psu. I to ne bilo kojem psu, već o vrsti akita ino, odnosno, akita, koja se smatra najstarijom vrstom pasa koja potiče direktno od vukova. Akita rasa je dobila ime po istoimenoj pokrajini na japanskom ostrvu Honšu.

PAS SA CARSKOG DVORA

Ovu vrstu pasa japanski samuraji su koristili u borbi sa medvedima i ostalim živtoinjama. Posle promene carske vlasti, samuraji na dvoru zauzimaju važno mesto, pa i njihovi ljubimci akita rase postaju privilegovani i mogu se uzgajati samo ljudi plemićkog roda.

Nevolje po ovu vrstu, ali i sve ostale pse dolaze sa Drugim svetskim ratom, jer u Japanu, zbog nestašice hrane biva zabranjeno gajenje pasa. Psi su korišćeni za ishranu ljudi, a njihovo krzno je upotrebljavano za pravljenje odeće za vojsku. Mnogi psi ove vrste su mešani sa nemačkim ovčarom, (koji je bio u to vreme privilegovan, jer je bio vojni pas), ali i drugim vrstama pasa koji su dolazili sa različitim vojskama. Tako je nastala i američki hačiko pas. Nakon rata, ostalo je samo 20 čistokrvnih akita u Japanu.

VERAN KAO HAČIKO

Hačiko na železničkoj stanici čeka svog vlasnika

Film koji je preporuka za ovu nedelju „Hači, priča o psu“ zapravo predstavlja samo varijaciju na istiniti događaj o profesoru Tokijskog univerziteta Hidesaburou Uenou i njegovog psa Hačika. U ovoj verziji filma, radnja se odvija u Americi, Hačika oslovljavaju sa Hači, a profesor nije Japanac itd.

Istinita priča, na kojoj je zasnovan i ovaj film govori o psu koji svakodnevno dočekuje svog gazdu na Tokijskoj železničkoj stanici Šibuja, koji se vraća sa posla. Nažalost, profesor jednoga dana, 1925. Godine, nakon doživljenog infarkta na radnom mestu umire, a pas Hačiko ostaje skoro punih 10 godina čekajući da se vrati.

Vernog psa su svakodnevno hranili prolaznici i lokalni prodavci sve do njegove smrti 1935. godine. Nakon čega su mu odali počast i podigli spomenik na groblju, pored spomenika njegovog vlasnika, profesora Uena.

Spomenik Hačiku na stanici Šibuja

 Na železničkoj stanici Šibuja u Tokiju Hačiju je još davnih dana podignut bronzani spomenik. Spomenik je uništen u vreme Drugog svetskog rata i obnovljen 1948. godine. U 2015. godini Univerzitet Tokija u čast Hačika i njegovog najboljeg prijatelja postavio je i drugi spomenik koji prikazuje njihov konačan susret.

Spomenik Hačiku i njegovom vlasniku, postavljen 2015. godine

O FILMU

Ričard Gir u filmu "Hačiko, priča o psu"

Kao što je već rečeno, ova američka verzija filma predstavlja stvari drugačije, iz svog ugla, ali je poenta ostala ista, kao i rasa psa. Za snimanje filma korišćeno je mnogo štenadi, a tri odrasle akite: Forest, Lajla i Čiko igrali su ulogu odraslog Hačija. Za njihovu obuku bio je zadužen čuveni holivudski trener životinja Bun Nar.

Postoji više verzija filma, dva u Japanu (jedan snimljen 1987. godine).

Kao i nekoliko serija.

Za 89. rođendan, Gugl je svoju početnu stranu posvetio ovom vernom psu i možete je pogledati ovde.

Snimak otkrivanja spomenika posvećenog susretu psa i čoveka možete pogledati ispod:

A film možete pogledati na LINKU!

U komentarima napišite koja je vaša omiljena vrsta psa?

DIB

MISAO DANA - IGOR BRACA DAMNJANOVIĆ DIB

DOBAR DAN!

KNJIGA NEDELJE: MILAN ŽIVANOVIĆ: LAZIN KROS ŽIVOTU UZ NOS

Ako bismo ocenjivali Lazu Kostića kao moralnu ličnost, svakako da on ne bi dostigao visoko mesto na toj lestvici. Čovek koji je menjao poslove i bežao od svojih „poslodavaca“ i dobrotvora, pa čak i iskorišćavao njihovu dobrotu i dobročinstvo  prema njemu. To se možda može najbolje ogledati u primeru Lazara Dunđerskog, bogatog veleposednika koji ga je primao na svoje imanje kao svog gosta kada pesnik nije imao novca za život. On mu je to vratio tako što je pokušao da zavede Lazarevu kćerku, poznatu Jelenu Lenku Dunđerski koja je tada imala samo 21 godinu, a on 50. Ono što još više smeta, jeste činjenica da mu je ona bila kumica.

Laza je čitav život bežao od sebe, najviše. Bavio se politikom u Novom Sadu, bio član Miletićeve stranke, kasnije odlazi u Beograd, a potom u poslanstvo u Petrograd, ali samo na kratko, jer biva optužen za proneveru novca. Onda beži na nekoliko godina u Crnu Goru i tamo dobija zaštitu Knjaza Nikole. Tamo je proveo sedam godina,  a onda i odatle beži. Biva u manastiru Krušedolu, a onda se ženi Julijanom Palanački, devojkom koja ga je čitav život čekala i volela. Ni zatvor mu nije bio stran.

Kostić je bio i poznat kao veoma rasipan čovek. Već u ranoj mladosti rasprodao je čak 100 jutara zemlje koju je dobio u nasledstvo i to ispod cene. Posle toga se stalno mučio da „sastavi kraj s krajem“ i uprkos svojoj inteligenciji i školi koju je završio, potucao, kako smo već naveli, po raznim mestima i radeći razne poslove.

Laza Kostić na crnogorskom dvoru, kao glumac u "Balkanskoj carici", Knjaza Nikole

Koliko je moral Lazi bio slabija strana, pokazuje i događaj u vezi jubileja Jovana Jovanovića Zmaja, inače, do tada njegovog dobrog prijatelja. Naime, prilikom proslave jubileja koju je Matica srpska obeležavala u čast Zmaju, Laza Kostić je bio određen da održi prigodan govor. Ipak, govor je bio sve, samo ne prikladan. Laza je došao nespreman na prijem i ono što je rekao, bilo je ne u slavu Zmajevog dugogodišnjeg rada, već naprotiv. On je na tom mestu i na takvoj manifestaciji govorio, između ostalog i o manama Zmajevog pesništva.

Ipak, to mu nije bilo dovoljno, pa je posle nekoliko godina napisao čitavu knjigu od preko 400 strana, „Knjigu o Zmaju“ gde govori zašto je onako pričao i oštrim i zajedljivim tonom analizira Jovanovićev rad i karijeru. Čak i njegovu knjigu pesama posvećenu pokojnoj ženi, menja u „Bulići uveoci“.

Autor ove knjige o Lazi donosi samo jedan isečak Lazine knjige o Zmaju, što nije dovoljno da bi se prosudilo o celoj situaciji.

Koliko je Laza bio labilna ličnost, može se suditi i po njegovom čuvenom „Tajnom dnevniku“. Da li je Kostić taj dnevnik snova o umrloj Lenki Dunđerski pisao da bi postao poznat po toj (blago rečeno) iščašenoj ljubavi (što mu se i ostvarilo) ili je razlog bio neki drugi. Uglavnom, malo ko bi se odlučio na pisanje takve vrste dnevnika, em, pored supruge koja mu je na samrti, em zbog toga što zna da je poznata ličnost i da će neko, svakako posle njegove smrti istraživati njegov život i rad i publikovati ono što je pisao. Izgleda da je Laza to i želeo. A i uspelo mu je. Ovih dana takva „ljubav“ je dobila čak i film.

U ovoj knjizi možete pročitati i taj dnevnik koji je prepun lascivnih rečenica. I možemo samo zamisliti šta je njegov najbolji prijatelj, koji je bio zadužen za njegovu zaostavštinu, sve spalio i bacio, ako je zadržao ovako nešto.

Pominjali smo sve ovo o Lazi Kostiću, jer ova knjiga predstavlja čitavu piščevu biografiju. Takođe, u ovoj knjizi možete pročitati i neke odabrane Lazine pesme.

Mi smo ovde odabrali, ne Lazinu labudovu pesmu „Santa Maria dela Salute“, već jednu iz ranijeg njegovog stvaralaštva „Među javom i međ snom“:

Među javom i međ snom

Srce moje samohrano,

ko te dozva u moj dom?

neumorna pletisanko,

što pletivo pleteš tanko

među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,

sta ti misliš s pletivom?

k'o pletilja ona stara,

dan što plete, noć opara,

među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,

ubio te živi grom!

što se ne daš meni živu

razabrati u pletivu

među javom i med snom!

Knjiga se može kupiti ovde, a mogla se naći i kao feljton na sajtu "Večernjih novosti".

Vaše utiske o knjizi i životu Laze Kostića možete ostaviti u komentarima.

DIB