НАЈАВА У ПЉЕВЉИМА

DIB GOSTUJE U PLJEVLJIMA

ДИБ НАСТУПА У "СКЦ-У"

У СРЕДУ У СКЦ

Осми Фестивал сатиричне приче

Београд, 22. мај - Осми Фестивал сатиричне приче у организацији Београдског афористичарског круга биће одржан у среду, 24. маја од 19 часова у малој сали Студентског културног центра.

Под геслом „Коме причати“ своје кратке приче читаће двадестак наших познатих сатиричара међу којима су Слободан Симић, Александар Чотрић, Саво Мартиновић, Александар Новаковић, Ђорђе Оташевић, Дејан Димитријевић, Владимир Драмићанин, Миодраг Стошић, Раде Ђерговић, Дејан Патаковић, Саша Томашевић, Душан Пуача, Ненад Вучетић, Вања Булић, Игор Дамњановић, Томислав Дрвар и Мирослав Средановић.

Жири у саставу Бојан Љубеновић, „Вечерње новости“, Весна Денчић „ЕТНА“ и Драгутин Минић „Политика“ прогласиће најбољу причу и аутору доделити плакету.

Улаз је слободан.

БЕОГРАДСКИ АФОРИСТИЧАРСКИ КРУГ

МУЗЕЈИ СРБИЈЕ 10 ОД 10 (11-20.МАЈ) - УЛАЗ БЕСПЛАТАН!!!

Преко 100 изложби у 40 градова Србије, одржаће се у периоду од 11. до 20. маја 2017. године у музејима.

Цео програм можете преузети на ЛИНКУ!

DVE PREPORUKE ZA ČITANJE ZA USKRS

DVE PREPORUKE ZA DANAŠNJE ČITANJE

Prateći s vremena na vreme statistiku ovog bloka na kojem ništa nisam objavio mesec i po dana i videći da je on i uprkos tome svakodnevno posećivan i čitan čak i u Indiji, Americi, Francuskoj..., zbog nedostatka slobodnog vremena da redovno objavljujem (ali, stižem da redovno čitam, što je važnije), ovoga puta postavljam dva predloga za ovonedeljnu knjigu koje imaju veze sa današnjim praznikom i sa hrišćanstvom, Hristom, vaskrsnućem, pravoslavljem...

NINO RIČI – ZAVET

Četiri priče o Ješui (Isusu) koju pričaju Juda, Marija Magdalena, majka Marija i Simeon. Nino Riči nas vodi u to vreme kada je živeo Hrist i na osnovu ove četiri ispričane priče nam pokazuje (naravno, iz svog ugla) kakav je bio i kako se ponašao Isus.

Odlomak možete pročitati OVDE!

NIKOLAJ VELIMIROVIĆ – ŽIVOT SVETOG SAVE

Nikolaj Velimirović je ovu knjigu napisao u Americi za potrebe srpske dece. Tako da u njoj od podataka o Savi i Nemanjićima, možda nećete naučiti ništa više od onoga što ste znali u osnovonoj školi, ali je stil pisanja pitak i prijatan za čitanje. Velimirović je imao dva doktorata, bio odličan besednik i pisac mnogo knjiga, pa je zahvaljujući tome uspeo da u knjigu lepo spoji religiju i istoriju, pa je mogu čitati i oni koji nisu religiozni. Ono što je najvažnije u ovoj knjizi shvatiti, jeste ogroman značaj Rastka, odnosno Save (ali i ostalih Nemanjića) za očuvanje države, naroda, pravoslavlja..., njihova umešnost u borbi jezikom, mačem i perom.

Ovu knjigu Vam poklanjamo i nju možete pročitati OVDE!

ДИБ ГОСТУЈЕ У "КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ЧУКАРИЦЕ"

KNJIGA NEDELJE: DOSTOJEVSKI - NEČISTE SILE I DEO

DOSTOJEVSKI – NEČISTE SILE

Jedna moja prijateljica mi je svojevremeno rekla da kad god čita Dostojevskog, padne u depresiju. Neću se ovoga puta osvrtati na druge romane Dostojevskog, već samo na „Nečiste sile“ koji u izdanju u mojoj biblioteci ima dva dela.

Dostojevski je veoma dosadan, nemaštovit, može se reći knjiga sastavljena samo od dijaloga i monologa, često apsurdnih, kao i dosta čudnih i nejasnih radnji. Čini mi se, ma koliko to grubo zvučalo, da bi Dostojevski danas pisao za žutu štampu. U knjizi opisuje skandale, ogovaranja, ko je šta kome rekao, niske strasti, ko je šta obukao, kakvog je imovinskog stanja itd. Kada bismo danas uzeli neku vest iz žute štampe, umesto imena stavili inicijale i cenzurisali neke izraze dobili bismo hornike koje je pisao Dostojevski. Grubo zvuči, ali ja to tako vidim.

A vidim zato što se u toku čitanja Dostojevskog i žute štampe isto osećam, umorno i ponekad zgađeno. Govore da je Dostojevski veliki psiholog, da je znao da opiše dušu čoveka. Verovatno su u pravu, ali on u „Nečistim silama“ ne opisa nijednu dobru dušu, sve moralne i druge nakaze. Sve njegove knjige opisuju idiote.

U jednom članku o dobroti, autor tog članka reče da je Servantes svog dobrog čoveka nazvao Don Kihotom, a Dostojevski Idiotom.  A likovi Dostojevskog (barem u „Nečistim silama) nikako nisu dobri. Ono što bi se moglo opisati dobrim, zapravo predstavlja glupost, naivnost, slavoljubivost itd. Dobrog kod Dostojevskog nema. On je znao, kao i danas što oni koji se bave takvim temama, šta publika voli. A on je pisao za publiku. Poznato je da je uvek sastavljao kraj s krajem i da je mnoge romane objavljivao u novinama u nastavcima (Ovaj roman je objavljivan u časopisu „Ruski vesnik“ 1871. I 1872.). To se može videti i na krajevima poglavlja, gde se direktno obraća čitaocu (to me baš iritira) i najvaljuje mu neki skandal koji će se uskoro desiti. To me danas podseća na rijaliti programe gde najavljuju šta bi trebalo da pogledamo obavezno.

Napadati Dostojevskog uopšte nije pametno. Dostojevskog svi vole, jer tako u očima drugih izgledaju pametniji. Najmanje ga vole oni koji su ga čitali (a pročitao sam sve njegove romane osim „Kockara“ i „Braće Karamazova“, koji su na čekanju, na polici). Ja ni ne pokušavam da „napadnem“ pisanje i knjige Dostojevskog, čak se ne trudim ni da ponudim argumente kojim bih potkrepio ove svoje rečenice. Nemam nameru da nekome usađujem svoje mišljenje. Ipak, mišljenja sam da je Dostojevski bio depresivac, pesimista i pisac koji je pisao o najnižim ljudskim osećanjima (ubistva, mržnja, zavist, slavoljublje, gordost, ludost, piromanija, pa čak i pedofilija; kod njega je i ljubav čak nastrana i apsurdna).

Neko će reći da takve teme moraju biti, jer su ljudi takvi ili zbog toga što je odabrao baš taj pristup kako bi opisao psihologiju čoveka. I možda će biti u pravu. Ali, koliko god bili i oni i Dostojevski u pravu, ja nikada neću prihvatiti književnost kao ogledalo stvarnosti. Za mene je književnost mašta (setih se sada jedne rečenice iz uputstava za dobar život koji je napisao Tolstoj, u kojoj on savetuje čoveka da izbegava da mašta (!). Zbog toga njegov „Rat i mir“ od četiri knjige, u dve knjige opisuje ručkove i balove) i sve ono što je lepo. Za mene je književnost i umetnost uopšte lepota. Ne kaže li negde i sam Dostojevski da će lepota spasiti svet. Ipak, kod njega je malo lepote. I one žene koje opisuje predstavljaju neke iskarikirane likove. Svakom svom liku ističe negativne osobine. Ja jednostavno u tome, ni u životu, ni u umetnosti, ne mogu uživati i interesovati se za to.

Dakle, meni se ne sviđa takav način pisanja i tema, pa samim tim ni Dostojevski, ma koliki on bio genije. Dakle, ne Dostojevski zbog Dostojevskog, već zbog mog ukusa. Meni se takvi dugački i dosadni opisi nisu sviđali ni kod Tolstoja, pa me to nije sprečilo da pročitam njegova izabrana dela u trinaest knjiga.

U ovoj knjizi Dostojevski govori o politici, zaveri, nihilistima, revolucionarima itd., ali o tome sledeće nedelje kada ćemo predstaviti drugi deo knjige.

U svakom slučaju, čitajte, pa ćemo diskutovati.

DIB