четвртак, 20. јул 2017.

CITAT DANA

AFORIZAM DANA - IGOR BRACA DAMNJANOVIĆ DIB

IZLOŽBA "DEČJE NOVINE" U "NARODNOJ BIBLIOTECI SRBIJE"

Ukoliko niste imali priliku da posetite izložbu "Muzeja rudničko - takovskog kraja" "Dečje novine" koja je bila postavljena u "Narodnoj biblioteci Srbije" od 27. juna do 15. jula., to možete pogledati na videu ispod. Pre toga, podsetite se ili saznajte nešto više o "Dečjim novinama".

„Dečje novine“ – simbol jednog vremena: Bilo jednom u Gornjem Milanovcu

Marko Miladinović on 14/03/2015 - 14:12 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 7541 times!

Kako je u relativno maloj sredini kao što je Gornji Milanovac krajem pedesetih godina započeo sa izlaženjem dečji časopis koji je utabao put za formiranje jedne od najvećih jugoslovenskih izdavačkih kuća, poznate po mnogim novotarijama namenjenim isključivo za obrazovanje i zabavu mladih?

Ideja za pokretanje dečjeg lista sa zabavnim i obrazovnim sadržajem potekla je među nekoliko nastavnika osnovnih škola u Gornjem Milanovcu u decembru 1956. godine. Zahvaljujući njihovom entuzijazmu, a pre svih želji i mogućnostima budućeg direktora i urednika Srećka Jovanovića, već u januaru naredne godine iz štampe je izašao prvi broj „Dečje politike“ u hiljadu primeraka. Međutim, već od drugog broja ovaj list je poneo novo ime, po kome će ostati prepoznatljiv, kao i čitava izdavačka kuća nastala oko njega, sve do kraja dvadesetog veka. List je zvanično nastao kao „vannastavna aktivnost literarne sekcije“ u osnovnoj školi, a na njegov sadržaj su, osim urednika Jovanovića i Aleksandra Lazarevića, u dobroj meri uticali i đaci iz Gornjeg Milanovca.

Preko mreže svojih kolega po Srbiji ovi nastavnici-izdavači su odašiljali naredne brojeve, koji su naišli na veoma dobar odziv, pa je u skladu sa njim rastao i tiraž. Ipak, u početku niko nije slutio koje će razmere popularnosti poprimiti objavljivanje jednog časopisa za decu: u periodu 1967-68. „Dečje novine“ su beležile tiraže od oko 180.000 primeraka, o čemu su i u ono vreme sanjali mnogi poznati magazini nekih većih izdavačkih kuća. Ove i slične zanimljivosti o izdavaštvu „Dečjih novina“ za „Biznis & Finansije“ otkriva istaknuti istoričar popularne kulture, a posebno stripa na prostorima Srbije i bivše Jugoslavije, Zdravko Zupan.

„Prisustvo dece u redakciji je mnogo značilo tadašnjim urednicima. Srećko Jovanović je imao običaj da kao slučajno ostavi na stolu, takoreći na „izvol’te“ deci, neki strani strip ili knjigu i onda iz prikrajka posmatra njihovu reakciju. Ako bi ona bila pozitivna, to štivo bi kasnije bilo uvršteno u nova izdanja. Deca su bila najbolji testeri“, priča Zupan.

„Nikad robom“ i „YU strip“

Samo tri godine pre pokretanja „Dečjih novina“, strip je od strane vlasti bio zabranjen za izdavanje i okarakterisan kao „šund“ literatura. Ali narod, onaj dečji pre svega, bio ga je željan, pogotovu u doba kada nije bilo interneta, i kada ni televizija još uvek nije bila rasprostranjena. Zvanično skidanje „anateme“ sa stripa, koje je, između ostalog uslovilo i ponovno pokretanje „Politikinog zabavnika“, dovelo je do nagle ekspanzije ovog medija.

„Često razmišljam šta bi se dogodilo sa domaćim stripom da nije bilo „Dečjih novina“. Ta stalna pažnja koja je bila posvećena autorima iz Srbije i čitave Jugoslavije i njihovim delima bilo je nešto što je odmah izdvojilo „Dečje novine“ od ostalih izdavača, a što su čitaoci umeli da prepoznaju“, napominje Zupan.

Od samog početka izdavanja „Dečjih novina“ stalni saradnik redakcije bio je i Desimir Žižović Buin, koji će zauvek ostati upamćen po svojim junacima, partizanskim kuririma Mirku i Slavku. Edicija „Nikad robom“ počela je da izlazi 1963. godine sa istoimenim stripom u prvoj svesci i kurirom Mirkom „u glavnoj ulozi“. Njemu se koju epizodu kasnije pridružuje i budući nerazdvojni drugar, Slavko, te u tandemu njih dvojica stiču do tada neviđenu popularnost među čitalačkom publikom. „Neke sveske „Nikad robom“ su se prodavale bolje i od Diznijevih junaka, pa je zajedno sa još nekoliko podizdanja, nekada premašivan i tiraž od 200.000 primeraka. Kasnije su Mirko i Slavko dobili zasebnu ediciju, a na stvaranju njihovih avantura je učestvovala čitava plejada domaćih autora“, priseća se Zupan.

I Srbija može da se pohvali da ima snimljen igrani film po nekom domaćem stripu – danas se malo pominje podatak da je o Mirku i Slavku 1973. godine napravljen dugometražni film u režiji Torija Jovanovića, koji je bio veoma gledan, pa čak i dobio nagradu na festivalu u Italiji, iako je donekle izneverio priču iz samog stripa, kaže Zupan.

„Nikad robom“ nije bio značajan serijal samo zbog Mirka i Slavka. U ovoj edicji su objavljivane i priče o likovima iz srpske nacionalne istorije, kao što su Hajduk Veljko ili Prota Mateja Nenadović, obrade narodnih pripovedaka, ali i avanture drugih izmišljenih junaka, kao što je bio, takođe veoma popularni, stari Sloven Akant, autora Radivoja Bogičevića. Ova dela su u sebi imala ugrađenu poruku o jasnom razlikovanju dobra i zla, o dobru koje uvek pobeđuje, kao i o neraskidivim prijateljstvima.

Kraj sedamdesetih i osamdesete je obeležila još jedna čuvena revija u izdanju „Dečjih novina“ – „YU strip“, koji je negovao isključivo domaći strip, izbacivši pritom na scenu novu, tzv. „treću generaciju“ domaćih autora, koju su predvodili danas u svetu čuveni Zoran Janjetov, Rajko Milošević Gera, Igor Kordej, Darko Perović, Dejan Nenadov, Zoran Tucić i drugi. „Tada je vladalo mišljenje da revija takvog tipa ne može uspeti na kioscima, ali je „YU strip“ još dugo izlazio, dostigavši tiraže od po 30.000 primerka i današnji kultni status koji ima među ljubiteljima“, naglašava Zupan.

Pionir u svemu

U odnosu na druge velike izdavačke kuće, „Politiku“, „Borbu“, „Dnevnik“, „Dečje novine“ nisu imale velike honorare, ali Srećko Jovanović se svojski trudio da svaki autor uvek ima dovoljno novca da može da izdržava porodicu ukoliko mu je to bio jedini izvor prihoda. Bilo je mnogo izdanja i dovoljno posla u trenucima kada su tiraži bili veliki, a samim tim je i taj krug spoljnih saradnika bio širok, kaže naš sagovornik.

Jovanović je, osim pokretanja dečjeg lista „Dečje novine“, i niza drugih revija koje su godinama uspešno izlazile, donoseći nedeljno ili mesečno avanture u stripovima, razvio i koncept enigmatskih časopisa, pokretanjem „Eureke“, koju su kasnije prekopirali neki veći izdavači. Legendarni urednik je rado koristio nove tehnologije u pripremi i štampi, koričio je neprodate brojeve i tako ih prodavao, a bio je poznat i po izuzetnoj dokumentaciji i arhivi preduzeća, koja je nažalost propala kada se ono konačno ugasilo sredinom dvehiljaditih. „Dečje novine“ su bile pionir u štampanju u boji, izdavanju albuma sa sličicama koji su izazvali pravu histeriju među omladinom, objavljivanju strip-albuma, kao i u pokretanju muzičkih časopisa, i to čuvenog „Džuboksa“. Takođe, veoma rano je započeto i sa pravljenjem školskog pribora, i to sa slikama sopstvenih junaka (Mirka i Slavka), što je u ono vreme bila neviđena ideja. „Dečje novine“ su bile i među prvima u organizovanju konkursa za radove mladih autora, a 1994. godine, u vreme najveće ekonomske krize, na inicijativu Srećka Jovanovića u Gornjem Milanovcu je održan prvi Festival stripa.

„Srećko Jovanović je bio pravi vizionar i daleko ispred svog vremena kada su ideje u izdavaštvu bile u pitanju. Od malog lokalnog školskog lista napravio je jedno od najvećih izdavačkih kuća u SFRJ. Nije zato nimalo slučajno da je njegovim odlaskom u penziju praktično označen i kraj nekada veoma uspešnog izdavačkog preduzeća koje je doprinelo lepom i bezbrižnom detinjstvu nekoliko generacija“, zaključuje Zdravko Zupan.

Jednostavno, pravog naslednika nije bilo, a vremena su se promenila – što politički i ekonomski, što uz dolazak novih tehnolgija koje su „nekim novim klincima“ donele i nove vidove zabave. „Dečje novine“ su prestale da postoje, a po Srećku Jovanoviću danas nosi ime nagrada koja se svake godine dodeljuje za doprinos domaćem strip izdavaštvu u okviru Salona stripa u Beogradu.

Preuzeto sa linka!

Izložbu možete pogledati na videu ispod: