DOSTOJEVSKI – NEČISTE SILE
Jedna moja prijateljica mi je svojevremeno rekla
da kad god čita Dostojevskog, padne u depresiju. Neću se ovoga puta osvrtati na
druge romane Dostojevskog, već samo na „Nečiste sile“ koji u izdanju u mojoj
biblioteci ima dva dela.
Dostojevski je veoma dosadan, nemaštovit, može se
reći knjiga sastavljena samo od dijaloga i monologa, često apsurdnih, kao i
dosta čudnih i nejasnih radnji. Čini mi se, ma koliko to grubo zvučalo, da bi
Dostojevski danas pisao za žutu štampu. U knjizi opisuje skandale, ogovaranja,
ko je šta kome rekao, niske strasti, ko je šta obukao, kakvog je imovinskog
stanja itd. Kada bismo danas uzeli neku vest iz žute štampe, umesto imena
stavili inicijale i cenzurisali neke izraze dobili bismo hornike koje je pisao
Dostojevski. Grubo zvuči, ali ja to tako vidim.
A vidim zato što se u toku čitanja Dostojevskog i
žute štampe isto osećam, umorno i ponekad zgađeno. Govore da je Dostojevski
veliki psiholog, da je znao da opiše dušu čoveka. Verovatno su u pravu, ali on
u „Nečistim silama“ ne opisa nijednu dobru dušu, sve moralne i druge nakaze. Sve
njegove knjige opisuju idiote.
U jednom članku o dobroti, autor tog članka reče
da je Servantes svog dobrog čoveka nazvao Don Kihotom, a Dostojevski
Idiotom. A likovi Dostojevskog (barem u „Nečistim
silama) nikako nisu dobri. Ono što bi se moglo opisati dobrim, zapravo
predstavlja glupost, naivnost, slavoljubivost itd. Dobrog kod Dostojevskog
nema. On je znao, kao i danas što oni koji se bave takvim temama, šta publika
voli. A on je pisao za publiku. Poznato je da je uvek sastavljao kraj s krajem
i da je mnoge romane objavljivao u novinama u nastavcima (Ovaj roman je
objavljivan u časopisu „Ruski vesnik“ 1871. I 1872.). To se može videti i na
krajevima poglavlja, gde se direktno obraća čitaocu (to me baš iritira) i
najvaljuje mu neki skandal koji će se uskoro desiti. To me danas podseća na
rijaliti programe gde najavljuju šta bi trebalo da pogledamo obavezno.
Napadati Dostojevskog uopšte nije pametno. Dostojevskog
svi vole, jer tako u očima drugih izgledaju pametniji. Najmanje ga vole oni
koji su ga čitali (a pročitao sam sve njegove romane osim „Kockara“ i „Braće Karamazova“,
koji su na čekanju, na polici). Ja ni ne pokušavam da „napadnem“ pisanje i knjige
Dostojevskog, čak se ne trudim ni da ponudim argumente kojim bih potkrepio ove
svoje rečenice. Nemam nameru da nekome usađujem svoje mišljenje. Ipak,
mišljenja sam da je Dostojevski bio depresivac, pesimista i pisac koji je pisao
o najnižim ljudskim osećanjima (ubistva, mržnja, zavist, slavoljublje, gordost,
ludost, piromanija, pa čak i pedofilija; kod njega je i ljubav čak nastrana i
apsurdna).
Neko će reći da takve teme moraju biti, jer su ljudi
takvi ili zbog toga što je odabrao baš taj pristup kako bi opisao psihologiju
čoveka. I možda će biti u pravu. Ali, koliko god bili i oni i Dostojevski u
pravu, ja nikada neću prihvatiti književnost kao ogledalo stvarnosti. Za mene
je književnost mašta (setih se sada jedne rečenice iz uputstava za dobar život
koji je napisao Tolstoj, u kojoj on savetuje čoveka da izbegava da mašta (!).
Zbog toga njegov „Rat i mir“ od četiri knjige, u dve knjige opisuje ručkove i
balove) i sve ono što je lepo. Za mene je književnost i umetnost uopšte lepota.
Ne kaže li negde i sam Dostojevski da će lepota spasiti svet. Ipak, kod njega
je malo lepote. I one žene koje opisuje predstavljaju neke iskarikirane likove.
Svakom svom liku ističe negativne osobine. Ja jednostavno u tome, ni u životu,
ni u umetnosti, ne mogu uživati i interesovati se za to.
Dakle, meni se ne sviđa takav način pisanja i
tema, pa samim tim ni Dostojevski, ma koliki on bio genije. Dakle, ne
Dostojevski zbog Dostojevskog, već zbog mog ukusa. Meni se takvi dugački i
dosadni opisi nisu sviđali ni kod Tolstoja, pa me to nije sprečilo da pročitam
njegova izabrana dela u trinaest knjiga.
U ovoj knjizi Dostojevski govori o politici,
zaveri, nihilistima, revolucionarima itd., ali o tome sledeće nedelje kada ćemo
predstaviti drugi deo knjige.
U svakom slučaju, čitajte, pa ćemo diskutovati.
DIB
